Мало неког размишљања у недјељно вече
Недјеља увече. Никада нисам волио недјељу, Боже опрости. Некада због понедјељка и школе, а данас... Некако ми је мртав дан, осјећам се мртво. Сада сам навикао да сам увијек заузет нечим и као да не желим да ми дође недјеља, јер тада ја нисам ја, осјећам неки немир у себи. Али добро је па је сутра понедјељак, вратићу се свакодневним обавезама. Чудно. Да ми је неко рекао да ће овако бити, не бих му вјеровао.
Понедјељак ће да наступи за 13 минута, одлично! А онда ћу сутра опет да се отиснем у ту ријеку људи, сви за својим пословима, мислима, ишчекивањима, надањима. Наизглед сви изгледају сасвим обично, као да ходају немарно, из досаде. Али ко зна шта се крије у тим главама, срцима. Какве мисли их оптерећују. Није све онако као што изгледа, добро знам одавно. Можда онај углађени господин у одијелу једва чека да дође до прве биртијице и потегне коју чашицу љуте како би престао да се тресе и бар на кратко се смири. А она перфектно дотјерана госпођа, достојанственог држања, са подочњацима које је невјешто прекрила шминком, можда цијеле ноћи није спавала због ствари које је муче: сумња да је муж вара, можда болује од неизљечиве болести, можда се датум уплате за рату кредита се јако приближава... Хм, овај посљедњи примјер. Кредит. Не бих да одређујем одокативном методом, али мислим да је велики број људи оптерећен баш том мишљу. Некако ми је стереотипно, али хајде да и то поменем. Углађени лик који у пролази у неком фином аутићу, надајући се да ће привући погледе и балављење макар средњошколки, жељних не знам ни ја чега. Занимљива књига би се могла написати о психологији дјевојака тог типа. Други пут о томе. А што се тиче типа у ауту, који прави већ ко зна који круг, можда он, а најчешће његова породица одваја од уста како би отплатила рату кредита за ауто. Нека варијанта лажног сјаја, шта ли? "Дај да ме виде у добром ауту". Није му битно како је дошао до њега. У ствари он не схвата да уопште није битно ауто. Њему и тим клинкама јесте. Али људи не схватају да се морају цијенити неке нематеријалне вриједности. А опет, то се учи у породици, још од малих ногу. А... А... И отвара се тако ту милион одговора, један другог поклапају: криви су и родитељи, али нису ни они, крива је држава, али није ни она... И тако у круг.
Ево наступио је понедјељак прије шест минута. Нема везе, нећу мијењати наслов, свакако сам о овоме размишао у недјељно вече. У ствари знам ја то одавно све. На помисао да је понедјељак осјећам се некако лакше. Добро је. За пар минута на спавање, а онда отискивање међу људе. Но, не журим нигдје већ неко вријеме. Идем, па докле стигнем, а стићи ћу, овако или онако. Ако и не стигнем, ко зна зашто је то добро. А Ви, када се отиснете међу људе и почнете грозничаво да размишљате како нећете успјети да ријешите оно што вас мучи, сјетите се да Бог (или та нека Природна сила, ако не вјерујете у Бога) не поставља испред нас ништа што не можемо ријешити. Сјетите се да увијек има горе од горег, да тај ваш проблем није тако црн. Уосталом, за све мора да постоји рјешење. Осмијех на лице и храбро кроз људе, дан, живот. Пријатан дан!
Честитамо!
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.
